Чувајући од заборава, захваљујући племенитом Нишлији, преносимо разговор са Зораном Пешићем Сигмом, који је објављен у листу ЗБИВАЊА у Нишу, 16. децембра 1983. године.
ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ОСЕЋАЈНОСТИ*
Зоран Пешић Сигма, аутор је збирке песама “Промаја” која је на конкурсу Књижевне омладине Србије прихваћена за штампање у едицији “Пегаз”. Рођен је 1960. године у Вршцу. Студент је физике на Факултету у Нишу.
Разговарамо најпре о физизму које се као нова песничка струја јавио почетком 1982. године у Нишу.
Да ли је физизам интелектуални став, или нова поетика?
Здружило нас је заједничко незадовољство данашњом поезијом. Више се пажње посвећује форми него садржају, више ономе како се каже, него шта се каже. Решили смо да избегнемо брушење форме, које доводи до испадања садржаја. Желели смо да вратимо сировост, нехајност, неразбарушеност поезији, а самим тим и доследност песника. Односно, да избегнемо малограђанску формулу неискрености: “једно мислим, друго говорим, треће чиним”. Помињем један став из Манифеста који смо касније заједнички написали: “Треба својом поезијом испрљати дволична, тролична и ентолична малограђанска лица”.
Десило се и прво физистичко вече. Публика је хтела оптимизам, рекреативну песничку реч, ви сте је више Манифестом, мање песмама убеђивали да је време такве поезије прошло
Очекивали смо сличну реакцију. После Бранка Миљковића ништа се битно није дешавало у Нишу. Због тога смо наступили помало арогантно. Касније смо помислили да смо прерано “истрчали”. Али, не! То је и наш став да ништа не треба доводити до перфекционизма, и да се у борби и сукобу мишљења оствари оно што треба.
Вама као да погодује “ратна атмосфера” са публиком?
Није примаран сукоб са публиком по сваку цену. То су радили футуристи, поливали су публику водом, вређали. Али ако треба понешто неочекивано и ми бисмо урадили. Избацивање из равнотеже није нам циљ, него један од путева да остваримо деловање наше поезије.
Колике су и које делујуће моћи ваше поезије?
Делује на преобликовање сензибилитета у оној мери колико су људи спремни да то прихвате. Методама силе се не користимо. Оне су аминоване полицији. Физизам се бори за истину и мењање само аргументима. А аргументи постоје у самој структури данашњег света. Мислим на кризе, ратовања и светску малограђанштину.
Нова свест, поред нове сензибилности?
Боље речено нова савест. Јер физизам је најпре етички став, а потом поетика.
Колико су шира културна јавност и Ниш показали интересовања за физизам?
“Градина” није показала никакво интересовање. Ниједна физистичка песма није објављена у часопису. “Збивања” су објавила наш Манифест и циклус песама Стевана Бошњака. Из Телевизије Београд су долазили и разговарали са нама за културну емисију “Петком у 22”. “Младост” је написала један текст и објавила песме Горана Станковића, Ивана Цветановића и неколико мојих песама.
ПЕСНИК ПОКУШАВА ДА “СВАРИ” СВЕТ …
До сада смо говорили о физизму, можда посредно и о твојој првој збирци. Чини се да су многи ставови из Манифеста поетски материјализовани у “Промаји” и некако се на први поглед намеће урбана тематика?
Има урбаних пејзажа у мојим песмама. Један циклус песама носи наслов “На асфалту”, једна песма – “Паркиралиште” итд. Али, за мене није примарно да испитујем утицај асфалта на човека. Више ме интересују односи међу људима, однос човека према себи. Урбана средина је само место где сам бачен и где живим, а отуда и као физиста проговарам.
Из песме у песму понављају се ружни и црни пејзажи, иронија и црни хумор …
Црно је изведено помаком ироније до црног хумора, који је последица живота који после другог светског рата постаје све више црнохуморан. Тако то ја гледам. Скоро да је књижевност сувишна. Довољна је дневна штампа, читав роман са заплетима, драматиком, личностима, ликовима, типовима… Наравно, не мислим на стил, већ на садржај. А све то пише живот.
А песник “преписује”?
Не, покушава да га “свари” и спаси себе од лудила или признања да је немоћан да било шта промени. Други налазе друкчије механизме…
Зграда, кухиња, лифт – најчешће речи у песмама?
То је због скучености, тескобе данашњег човека. Не само просторне. Рачунам ту и духовну квадратуру. У песмама стварам помало и кафкијанску атмосферу. Реалност испуњавам фантастичним садржајима. Тако стварам апсурдну ситуацију. Иза апсурда увек се крије нека животна чињеница због које сам написао песму. Али то није скривање чињенице због песме. Двоструко преламање реално – фантастично – реално тражи саучесништво читаоца на кога желим да делујем.
Већ наговештаваш нихилизам и апсурд као филозофске одреднице своје поезије?
Да, нихилизам као негирање садашњег човековог света, али не и негирање свих могућих светова. Не нихилизам који води у безусловну смрт. Апсурд је код мене начин на који изводим песму. Увођењем у песму две невезане ситуације које се сударају исијавам њен смисао, поруку. То је чисто технички поступак којим стварам.
Јеси ли већ преживео прву збирку, или ће и следећа бити наставак “Промаје”?
За мене не постоје песме пре збирке и после збирке. Паралелно радим на више група песама. Ове које се налазе у збирци припадају групи најдорађенијих песама и за које сам мислио да могу да се појаве пред светом. Ове песме више не живе у мени, док постоје неке које сам написао и пре њих, с њима још живим и ратујем.
Ретко се појављујеш у часописима?
Мислим да је неопходно да сваки млади песник сачека са првим песмама јер сваки часопис, сваки конкурс има своју физиономију и намеће своје поетике. То може да делује на спонтаност песничког говора и духовну индивидуалност младог ствараоца. Међутим, не мислим да песме треба само чувати у фијоци. Песме треба бацити у “ватру” оштирици критике, публици.
ЈЕЗГРО МЛАДИХ ПЕСНИКА
Коју реч кажи о садашњој Књижевној омладини Ниша
Можда од ове године млади песници Ниша су се по први пут не само формално окупили у Књижевну омладину зато што пружа неку могућност афирмације, него је започело право књижевно пријатељско дружење. Непрестаним дружењем и организованим неуобичајених књижевних наступа, објављивањем Зборника формирало се једно језгро младих песника које све више стичу афирмацију ван Ниша. Објављују своје песме у “Књижевној речи”, “Младости”, “Градини”. Учествују на савезним фестивалима поезије. Едиција “Пегаз” ове године поред моје збирке штампа и књигу Ивана Цветановића, а песме Горана Станковића су ушле у најужи избор.
Вероватно је и сарадња са Домом културе “Јосип Колумбо” донела неке квалитативне новине у раду Књижевне омладине?
Дом културе нас организацијски помаже. Омогућио нам је просторије где се састајемо, сале за одржавање књижевних вечери, а у заједничким акцијама и гостовањима да се шире афирмишемо.
*Друштво књижевника Ниша није носилац ауторских права пренешеног текста и фотографија.
