Čuvajući od zaborava, zahvaljujući plemenitom Nišliji, prenosimo razgovor sa Zoranom Pešićem Sigmom, koji je objavljen u listu ZBIVANJA u Nišu, 16. decembra 1983. godine.
PREOBLIKOVANJE OSEĆAJNOSTI*
Zoran Pešić Sigma, autor je zbirke pesama “Promaja” koja je na konkursu Književne omladine Srbije prihvaćena za štampanje u ediciji “Pegaz”. Rođen je 1960. godine u Vršcu. Student je fizike na Fakultetu u Nišu.
Razgovaramo najpre o fizizmu koje se kao nova pesnička struja javio početkom 1982. godine u Nišu.
Da li je fizizam intelektualni stav, ili nova poetika?
Združilo nas je zajedničko nezadovoljstvo današnjom poezijom. Više se pažnje posvećuje formi nego sadržaju, više onome kako se kaže, nego šta se kaže. Rešili smo da izbegnemo brušenje forme, koje dovodi do ispadanja sadržaja. Želeli smo da vratimo sirovost, nehajnost, nerazbarušenost poeziji, a samim tim i doslednost pesnika. Odnosno, da izbegnemo malograđansku formulu neiskrenosti: “jedno mislim, drugo govorim, treće činim”. Pominjem jedan stav iz Manifesta koji smo kasnije zajednički napisali: “Treba svojom poezijom isprljati dvolična, trolična i entolična malograđanska lica”.
Desilo se i prvo fizističko veče. Publika je htela optimizam, rekreativnu pesničku reč, vi ste je više Manifestom, manje pesmama ubeđivali da je vreme takve poezije prošlo
Očekivali smo sličnu reakciju. Posle Branka Miljkovića ništa se bitno nije dešavalo u Nišu. Zbog toga smo nastupili pomalo arogantno. Kasnije smo pomislili da smo prerano “istrčali”. Ali, ne! To je i naš stav da ništa ne treba dovoditi do perfekcionizma, i da se u borbi i sukobu mišljenja ostvari ono što treba.
Vama kao da pogoduje “ratna atmosfera” sa publikom?
Nije primaran sukob sa publikom po svaku cenu. To su radili futuristi, polivali su publiku vodom, vređali. Ali ako treba ponešto neočekivano i mi bismo uradili. Izbacivanje iz ravnoteže nije nam cilj, nego jedan od puteva da ostvarimo delovanje naše poezije.
Kolike su i koje delujuće moći vaše poezije?
Deluje na preoblikovanje senzibiliteta u onoj meri koliko su ljudi spremni da to prihvate. Metodama sile se ne koristimo. One su aminovane policiji. Fizizam se bori za istinu i menjanje samo argumentima. A argumenti postoje u samoj strukturi današnjeg sveta. Mislim na krize, ratovanja i svetsku malograđanštinu.
Nova svest, pored nove senzibilnosti?
Bolje rečeno nova savest. Jer fizizam je najpre etički stav, a potom poetika.
Koliko su šira kulturna javnost i Niš pokazali interesovanja za fizizam?
“Gradina” nije pokazala nikakvo interesovanje. Nijedna fizistička pesma nije objavljena u časopisu. “Zbivanja” su objavila naš Manifest i ciklus pesama Stevana Bošnjaka. Iz Televizije Beograd su dolazili i razgovarali sa nama za kulturnu emisiju “Petkom u 22”. “Mladost” je napisala jedan tekst i objavila pesme Gorana Stankovića, Ivana Cvetanovića i nekoliko mojih pesama.
PESNIK POKUŠAVA DA “SVARI” SVET …
Do sada smo govorili o fizizmu, možda posredno i o tvojoj prvoj zbirci. Čini se da su mnogi stavovi iz Manifesta poetski materijalizovani u “Promaji” i nekako se na prvi pogled nameće urbana tematika?
Ima urbanih pejzaža u mojim pesmama. Jedan ciklus pesama nosi naslov “Na asfaltu”, jedna pesma – “Parkiralište” itd. Ali, za mene nije primarno da ispitujem uticaj asfalta na čoveka. Više me interesuju odnosi među ljudima, odnos čoveka prema sebi. Urbana sredina je samo mesto gde sam bačen i gde živim, a otuda i kao fizista progovaram.
Iz pesme u pesmu ponavljaju se ružni i crni pejzaži, ironija i crni humor …
Crno je izvedeno pomakom ironije do crnog humora, koji je posledica života koji posle drugog svetskog rata postaje sve više crnohumoran. Tako to ja gledam. Skoro da je književnost suvišna. Dovoljna je dnevna štampa, čitav roman sa zapletima, dramatikom, ličnostima, likovima, tipovima… Naravno, ne mislim na stil, već na sadržaj. A sve to piše život.
A pesnik “prepisuje”?
Ne, pokušava da ga “svari” i spasi sebe od ludila ili priznanja da je nemoćan da bilo šta promeni. Drugi nalaze drukčije mehanizme…
Zgrada, kuhinja, lift – najčešće reči u pesmama?
To je zbog skučenosti, teskobe današnjeg čoveka. Ne samo prostorne. Računam tu i duhovnu kvadraturu. U pesmama stvaram pomalo i kafkijansku atmosferu. Realnost ispunjavam fantastičnim sadržajima. Tako stvaram apsurdnu situaciju. Iza apsurda uvek se krije neka životna činjenica zbog koje sam napisao pesmu. Ali to nije skrivanje činjenice zbog pesme. Dvostruko prelamanje realno – fantastično – realno traži saučesništvo čitaoca na koga želim da delujem.
Već nagoveštavaš nihilizam i apsurd kao filozofske odrednice svoje poezije?
Da, nihilizam kao negiranje sadašnjeg čovekovog sveta, ali ne i negiranje svih mogućih svetova. Ne nihilizam koji vodi u bezuslovnu smrt. Apsurd je kod mene način na koji izvodim pesmu. Uvođenjem u pesmu dve nevezane situacije koje se sudaraju isijavam njen smisao, poruku. To je čisto tehnički postupak kojim stvaram.
Jesi li već preživeo prvu zbirku, ili će i sledeća biti nastavak “Promaje”?
Za mene ne postoje pesme pre zbirke i posle zbirke. Paralelno radim na više grupa pesama. Ove koje se nalaze u zbirci pripadaju grupi najdorađenijih pesama i za koje sam mislio da mogu da se pojave pred svetom. Ove pesme više ne žive u meni, dok postoje neke koje sam napisao i pre njih, s njima još živim i ratujem.
Retko se pojavljuješ u časopisima?
Mislim da je neophodno da svaki mladi pesnik sačeka sa prvim pesmama jer svaki časopis, svaki konkurs ima svoju fizionomiju i nameće svoje poetike. To može da deluje na spontanost pesničkog govora i duhovnu individualnost mladog stvaraoca. Međutim, ne mislim da pesme treba samo čuvati u fijoci. Pesme treba baciti u “vatru” oštirici kritike, publici.
JEZGRO MLADIH PESNIKA
Koju reč kaži o sadašnjoj Književnoj omladini Niša
Možda od ove godine mladi pesnici Niša su se po prvi put ne samo formalno okupili u Književnu omladinu zato što pruža neku mogućnost afirmacije, nego je započelo pravo književno prijateljsko druženje. Neprestanim druženjem i organizovanim neuobičajenih književnih nastupa, objavljivanjem Zbornika formiralo se jedno jezgro mladih pesnika koje sve više stiču afirmaciju van Niša. Objavljuju svoje pesme u “Književnoj reči”, “Mladosti”, “Gradini”. Učestvuju na saveznim festivalima poezije. Edicija “Pegaz” ove godine pored moje zbirke štampa i knjigu Ivana Cvetanovića, a pesme Gorana Stankovića su ušle u najuži izbor.
Verovatno je i saradnja sa Domom kulture “Josip Kolumbo” donela neke kvalitativne novine u radu Književne omladine?
Dom kulture nas organizacijski pomaže. Omogućio nam je prostorije gde se sastajemo, sale za održavanje književnih večeri, a u zajedničkim akcijama i gostovanjima da se šire afirmišemo.
*Društvo književnika Niša nije nosilac autorskih prava prenešenog teksta i fotografija.
