Ја сам архитекта и имам продубљено разумевање простора. Наравно да сам свестан универзалности, мада ми она није била циљ нити сам намерно то радио. И сви ти слојеви се сами спонтано разлиставају. Неких сам свестан, а неке читаоци сами учитавају али ме ретко изненаде. Дешавало ми се да у литератури осетим хињену универзалност, ону са предумишљајем. Мени то увек буде банално, каже у интервјуу за наш портал прослављени архитекта и писац Саша Буђевац, који се управо огласио новим романом Трианглађани.
Реч је о делу које представља напету дуалогију о људима са маргине, које уједињује чудновати сплет околности. Трилерски заплет читаоца духовито води кроз мистерију нестанака циганске деце, до лова на књигождерца, уништитеља Дневника Ане Франк, у библиотекама. Према мишљењу критике, коначно се појавио српски кримић који парира етаблираној нордијској школи.
Саша Буђевац је рођен 1961. године у Нишу. Завршио је Архитектонски факултет у Београду 1984. О његовом доприносу архитектури сведочи и чињеница да је за свој рад добио готово све стручне награде и признања у земљи за архитектуру, ентеријер, чак неке и за индустријски и графички дизајн. Као архитекта, ушао је у лексиконе и енциклопедије пре четрдесете. Управо његов објекат је ушао у избор најзначајњих у српској архитектури у прелому векова.
На књижевну сцену Саша Буђевац је крочио најпре под псеудонимом Константин Келеш, објавивши 2012. књигу Природни закони Симе кројача (друго, допуњено издање објављено је 2014). Као Алекс Балдман потписао је збирку прича Факинг Сториз (2014), а својим именом и презименом, Саша Буђевац се по први пут оглашава романом Зли флиппер и његов шегрт (Арете), након чега је уследио управо објављен роман “Трианглађани”. Роман је објављен у издању Нишког културног центра, у едицији Трагачи, која слави субверзију као свети принцип књижевне акције који омогућава да се пређе граница доброг укуса зарад врхунског задовољства оваплоћеног у порочном братству писца и читаоца. Раскринкати и поништити поделу књижевности на високу и ниску, елитну и популарну-мисија је ове библиотеке, чији је уредник Зоран Ћирић.
Своју биографију наш саговорник сматра потпуно обичном, досадном чак.
Чудно је што сам завршио језички смер, па студирао архитектуру у Београду. Дипломирао први у генерацији и то у року. То иначе није био обичај. Тада се архитектура дуго студирала. Мени се журило да се вратим у Ниш, скинем оцу са грбаче. Те метропле нису за мене. Нисам спреман да два сата дневно седим у превозу. Ја то радије чиним у некој башти, или кафићу. Отац ми је архитекта, ја сам архитекта, син архитекта ради са мном, ћерка ми је на мастеру из архитектуре у Паризу. Они ће бити успешнији и од оца и од деде. Види се већ. Срећно ожењен. Жена ми је хирург.
Како сте из света архитектуре искорачили, закорачили у свет књижевности? Можете ли да се сетите када, како, шта је било пресудно за ту Вашу одлуку?
Наравно да се сећам. Тачно знам дан и тренутак када сам почео да пишем. Коју верзију желите? Мистичну, драматичну, романтичну? Да скратим: није ме у писање гурнула љубав према литертури коју сам имао од детињства, нити искуство блиске смрти. Истина уме да буде прилично досадна. Зашто сам почео да пишем? Нисам се сетио ничега паметнијег како да забавим себе. Други иду на пецање, ја тако.
Молим Вас, означите оне паралеле, тачке пресека, именитеље заједничке једне и друге професије. Стварање то свакако јесте, међутим, занимљиво би било да кажете рецимо како пројектујете архитектонска здања а како роман? Да ли је теже за Вас прво или друго?
Кад имате ум који има сталну потребу да нешто прави, не само да имате потребу да стално нешто стварате, него имате и потребу да стварате у више дисциплина. Да сам имао више среће снимао бих и игране филмове. Снимио сам много телевизијских емисија о архитектури, правио радио емисије… Архитектура је ликовна уметност, а ја пишем у сликама. У свакој мојој приповести се појави неки метафизички простор на коме инсистирам.
У Злом флиперу је то подрумска просторија за испитивање у полицијској станици, фантомска “четворка“. Неко рече да је стварање за некога разапињање на крст, а за некога вечна радост живота. Имам задовољство у обе стваралачке дисциплине. Знате, ја сам вероватно један од ретких предузетника који пишу. Нисам заклоњен у хладовини неке библиотеке, или уредничке позиције, па да имам обавезу да повремено нешто напишем, јер сам, побогу писац. Потпуно сам слободан, колико слободни уметник то може бити. Имам сопствени архитектонски студио и живим од посла на слободном тржишту. и кад нема посла, ја га измислим. Нисам одговоран никоме. Пишем јер је то мени занимљиво.
Како је настала Ваша нова књига Трианглађани? Како је сазревала сама идеја, када, како сте поставили основне координате за писање исте?
Ја имам проблем са повећаном осетљивошћу за слике и људе. Просто ми се залепи неки призор или човек кога срећем на улици и то почне да ме прогања. Онда ми буде лакше да о томе нешто напишем и тек се тако ослободим. Овде је све кренуло од “Сакупљача”. Сретао сам га у крају и постао ми је интригантан. Онда је његов лик повукао друге. Када је кренуло са “цепањем Ане Франк” опсесивно сам пратио у медијима све што се догађа око тога. Прогањало ме је питање зашто? Лудило ми никада није довољо објашњење. Неколико година сам се одупирао тој теми јер велики ризик бавити се њом. Нисам издржао.
Ваша Триангла, тај мали космос у којем обитава свет творите пак од онога што Вам је под руком, оком… Немогуће је не препознати да је реч о граду у којем живите и стварате, а опет, прича је у корену толико универзална, да се Триангла може ситуирати готово било где на земљиној кугли. У којој мери Ви као аутор осећате универзалност ове приче?
Тријангле и постоје у више градова Србије и свуда по свету као споменици развоја железници у другол половини 19. века. Ми вазда ходамо по метафорама и гледамо у њих. То је само питање перспективе. Сви простори у мојим романима су метафизични: тријангла, Кафе-з, Александријска библиотека… Ја сам архитекта и имам продубљено разумевање простора. Наравно да сам свестан универзалности, мада ми она није била циљ нити сам намерно то радио. И сви ти слојеви се сами спонтано разлиставају. Неких сам свестан, а неке читаоци сами учитавају али ме ретко изненаде. Дешавало ми се да у литератури осетим хињену универзалност, ону са предумишљајем. Мени то увек буде банално.
Овај роман представља Ваш књижевни искорак по много чему, коначно и по жанру. Да ли је крими роман био већ на почетку писања у плану или се прича отела?
Све што сам до сада написао имало је трилерску потку осим “Faking storiz“. То је жанр који мени одговара мада се у литературу преселио из кинематографије што ми такође годи јер сам човек који мисли у сликама. Некада је та структура јаснија, некада мање. Ја скоро увек имам жељу да напишем кримић, али се успут ту свашта нахвата. Некада ми је трилер само изговор да бих написао нешто друго. Као некаква химера: кости су јој једно, а месо нешто сасвим друго.
Кажете “слобода је измишљена оног тренутка када је неки злотвор саградио први кавез”. Налазим да сте овде увелико начели и причу о слободи! А Ваши јунаци, наизглед заточници Триагле, заправо су листом изван кавеза, оног глобалног, невидљивог и видљивог, дакле, посве слободни људи…
Микрокосмос нико не може да заточи. Знате ли да животиње у природи не знају за повишени крвни притисак, али чим их ставите у заточеништво оне га добију? Трианглађани јесу и прича о слободи, или пре о неслободи. Шта је фасцинација птицама у роману него тежња ка слободи?
Вишедимензионалан, вишеслојан, роман проговара и сведочи једну врсту несвакидашњег отпора глобализацији… Шта мислите о томе?
Мени је најважније да основна површинска прича ради. Ја сам присталица класичног приповедања и јасне структуре. Моје приче се крећу у јако малом духовном простору. Посебно ми годи када читаоцу размрда машту па он нађе нови кључ. Да, сматрам себе антиглобалистом и левичарем ако хоћете, мада ту одредницу више нико не разуме шта значи. Највећи ми је комплимент ако прича довуче читаоца до краја ма како је разумели или не разумели. Не бих сам себе да тумачим.
Извајали сте читаву галерију живописних, аутентичних ликова. Напомињете то у уводном делу већ, већина њих заиста и постоји у реалном животу. Можемо ли да кажемо да се у Вашем роману сусрећу, сучељавају, сударају фикција и стварност, и у којој мери, ком односу? Да ли је заправо могуће то и одредити онда кад се све испреплиће као код Вас?
Неки ликови су аутентични, или домаштани на основу правих личности. Неки су потпуно фиктивни. Дешавало ми се да на улици покажем жени човека. “Види овог! Ово је Сакупљач”. Или, “По овом сам направио Бибија”, а они јадњи људи, немају појма да су се нашли у роману. Десило ми се да човек по коме је лик написан себе не препозна при читању што је вероватно добро. Можда им не годи да постану литерарни јунаци?
Кад би се снимао филм о њима, сви би волели да их глуми Бред Пит, али тешко. Изненадили би сте се да су неки потпуно фантастични догађаји заиста одиграли. Чињеница је да машта не може да се добаци до стварности. Машта функционише по правилима, јер живи у уму који има своје лимите, а живот нема то ограничење па стално изненадјује. Наравно да је могуће одредити однос фикције и стварности у Трианглађанима. Кажу да је тајна када само ти знаш, а прича није оно што сам написао, него оно што сам сакрио у њој.
Заводљива и загонетна, Ваша Триангла носи вишеструку симболику…
Ја бих радије то сада избегао. Та тема је део романа па, ако се неко одлучи да га прочита, да му не покварим мерак.
Већ на самом почетку романа уочљива је Ваша фасцинација троуглом. Архитекта се овде јасно је увелико “нашао” писцу…
Тријангла је само просторни оквир и то тесан. Моја фасцинација је више унутар Триангле. Сви ти зачудни ликови и оно што им се дешава. Моја фасцинација ради по принципу матрјошке.
Ваш роман “Зли флипер и његов шегрт” представља живо сведочанство да сте рођени писац. Искусни читалац није кадар да претпостави да иза себе немате богат издавачки опус и искуство писца. Колико је ова прича акумулирала у Вама? Да ли је тајна у набоју приче или сте просто речено изузетно надарени као писац?
Хвала Вам на комплименту свакако. Ја сам рођен за свашта и нисам низашта. Посрећило ми се. Сећам се покојног сликара Тапија када је у једном интервју рекао како је могао бити и црни лабуд, само да је то хтео. Зли флипер и његов шегрт је моја трећа књига, али прва коју сам потписао као Саша Буђевац. Претходне две су биле под псеудонимима и то различитим. Све што пишем има набој. Емотивни набој.
Осећања су најважнија. Није чак важно јесу ли то добра, или лоша осећања. Кад осећате знате да сте живи. Што су осећања интензивнија, целовитији је и дубљи доживљај сопственог бића. Ја и пишем да бих себе спасао тупости изостанка осећања. Писање је једна од ретхих техника које моје тело тера да лучи ендорфин. Надам се да је то што је мени забавно, забавно и другима. Није то баш увек случај. Не верујем да сам рођени писац. У гимназији ми је највећа оцена на писменим из српског била три на четири.
Како сте одабрали ову тему?
Отрцано је, али цела је истина да приче бирају мене, а не ја њих. Нападне ме нека прича и ја могу да је се ослободим тек када је напишем. Моје писање је нека врста присилне радње. Прича о убиству професора нацртне геометрије настала је 1979. или ’80. у оквиру друштвене игре зване “убиј бабу” коју сам измислио, а играо је са мојим покојним кумом, али то је једна друга прича. То је окосница романа. Дакле, све је то истина. Све се то догодило или у животу, или у мојој глави, што му дође исто.
Ваш нови роман је “прича о добру и злу смештена у шездесете године двадесетог века у метафизички простор градића који би могао бити било где на територији екс ју”…
И та реченица је моја. Имам нека дела у којима сам написао предговор, поговор, измислио име, биографију, издавача, критике, препоруке, речник непознатих речи, фусноте… све што је у и на корицама јесте целовито ауторско дело. Захвалан сам мојој уредници и издавачу Нини Гуглети која је издала мој роман и Јани Вуковић која је перфектним дизајном учинила да Зли флипер буде видљивији. Борба добра и зла је ту кључна, осим што ја не схватам зло метафизички или митски. Моје зло је схваћено као витална, покретачка снага равноправна добру и као психосоцијална категорија.
Да препоручим књигу? Један пријатељ писац ми је рекао да му Зли флипер више личи на телевизијску серију него на роман, то тече, клизи… Други су ми рекли да су читајући осетили давно заборављени мирис детињства и да су је прочитали у једном даху. Рекао бих да се читалац лако повезује са текстом, идентификује са атмосфером. За мене је најважније да је мој текст довољно занимљив, експресиван и да у што краћем року доведе читаоца до краја.
Ако неко воли да загребе дубље, још боље, нек изволи, само препоручујем да стави портиклу. Да подсетим да је то кримић, веома оригиналан. Ту је истрага, форензика… Сви моје књиге су потпуно аутентичне. Имам и инспектора Гвоздена који се појављије у још неколико мојих романа који чекају издавача. Мада, знате, ја нисам писац крими романа. Жанровски оквир ми је изговор да пишем о стварима које ме интересују, плус, волим трилерску потку.
У којој мери у Вашем роману има – Вас?
Потпуно. Истинити су догађаји за које би сте се изненадили да су стварни, ликови такође. Чак сам имена заменио само онима за које сам проценио да би се можда наљутили, ако се којим случајем препознају. Сваки написани роман је делом аутобиографски. Не постоји ситуација у којој писац може да се потпуно изолује. Пројекције су неминовне.
Ако говоримо о узорима у архитектури и књижевност, који су Ваши?
Ја, на жалост, нисам у узрасту који себи допушта узоре. Волим Арт Деко, Баухаус и Модерну. Волим Скарпу, његову посвећеност и сензибилитет. Недавно сам открио Кормака Макартија. Одавно нисам пожелео да читам испочетка књигу чим сам је завршио. То ми се десило са већином његових. Али ја никада не могу да пројектујем као Скарпа, нити да пишем као Макарти. Ја сам другачији човек, други сензибилитет.
Како пишете, имате ли неке своје посебне ритуале, правила или?
Пишем како морам, на папирићима, новинама, укуцавам у телефон, снимам у диктафон… ловим речи у лету, онда суботом и недељом ујутру то убацујем у рачунар. У стану, свуда где се крећем, поред кревета где спавам, распоређени су блокови и блокчићи, јер ако нешто одмах не запишем, касно је. Лако ископни. Најтеже ми је кад ме нападну мисли под тушем. Морам да се напнем да запамтим док не стигнем мокар до неког блока.
Какви су Вам планови по питању писања?
Имам неколико рукописа који траже своје издаваче. Знате зашто писци издају књиге? Да би престали да их пишу.
Шта сматрате својим највећим успехом када је архитектура у питању?
Знате, имам готово све стручне награде и признања у земљи за архитектуру, ентеријер, чак неке и за индустријски и графички дизајн. И тиме сам се бавио некада. Као архитекта, ушао сам у лексиконе и енциклопедије пре четрдесете. Мој објекат је ушао у избор најзначајњих у српској архитектури у прелому векова. Све озбиљније публикације које се баве савременом сакралном архитектуром ме помињу. Случајно сам пронашао моје име у некој стручној монографији у издању Cambridges Cholars Publishing.
Ипак, имам једну кућу коју посебно волим. Надам се да ћу тек направити свој највећи успех и у архитектури. Има времена. Важно је на није претерано досадно.
