Ja sam arhitekta i imam produbljeno razumevanje prostora. Naravno da sam svestan univerzalnosti, mada mi ona nije bila cilj niti sam namerno to radio. I svi ti slojevi se sami spontano razlistavaju. Nekih sam svestan, a neke čitaoci sami učitavaju ali me retko iznenade. Dešavalo mi se da u literaturi osetim hinjenu univerzalnost, onu sa predumišljajem. Meni to uvek bude banalno, kaže u intervjuu za naš portal proslavljeni arhitekta i pisac Saša Buđevac, koji se upravo oglasio novim romanom Trianglađani.
Reč je o delu koje predstavlja napetu dualogiju o ljudima sa margine, koje ujedinjuje čudnovati splet okolnosti. Trilerski zaplet čitaoca duhovito vodi kroz misteriju nestanaka ciganske dece, do lova na knjigožderca, uništitelja Dnevnika Ane Frank, u bibliotekama. Prema mišljenju kritike, konačno se pojavio srpski krimić koji parira etabliranoj nordijskoj školi.
Saša Buđevac je rođen 1961. godine u Nišu. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1984. O njegovom doprinosu arhitekturi svedoči i činjenica da je za svoj rad dobio gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. Kao arhitekta, ušao je u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Upravo njegov objekat je ušao u izbor najznačajnjih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova.
Na književnu scenu Saša Buđevac je kročio najpre pod pseudonimom Konstantin Keleš, objavivši 2012. knjigu Prirodni zakoni Sime krojača (drugo, dopunjeno izdanje objavljeno je 2014). Kao Aleks Baldman potpisao je zbirku priča Faking Storiz (2014), a svojim imenom i prezimenom, Saša Buđevac se po prvi put oglašava romanom Zli flipper i njegov šegrt (Arete), nakon čega je usledio upravo objavljen roman “Trianglađani”. Roman je objavljen u izdanju Niškog kulturnog centra, u ediciji Tragači, koja slavi subverziju kao sveti princip književne akcije koji omogućava da se pređe granica dobrog ukusa zarad vrhunskog zadovoljstva ovaploćenog u poročnom bratstvu pisca i čitaoca. Raskrinkati i poništiti podelu književnosti na visoku i nisku, elitnu i popularnu-misija je ove biblioteke, čiji je urednik Zoran Ćirić.
Svoju biografiju naš sagovornik smatra potpuno običnom, dosadnom čak.
Čudno je što sam završio jezički smer, pa studirao arhitekturu u Beogradu. Diplomirao prvi u generaciji i to u roku. To inače nije bio običaj. Tada se arhitektura dugo studirala. Meni se žurilo da se vratim u Niš, skinem ocu sa grbače. Te metrople nisu za mene. Nisam spreman da dva sata dnevno sedim u prevozu. Ja to radije činim u nekoj bašti, ili kafiću. Otac mi je arhitekta, ja sam arhitekta, sin arhitekta radi sa mnom, ćerka mi je na masteru iz arhitekture u Parizu. Oni će biti uspešniji i od oca i od dede. Vidi se već. Srećno oženjen. Žena mi je hirurg.
Kako ste iz sveta arhitekture iskoračili, zakoračili u svet književnosti? Možete li da se setite kada, kako, šta je bilo presudno za tu Vašu odluku?
Naravno da se sećam. Tačno znam dan i trenutak kada sam počeo da pišem. Koju verziju želite? Mističnu, dramatičnu, romantičnu? Da skratim: nije me u pisanje gurnula ljubav prema literturi koju sam imao od detinjstva, niti iskustvo bliske smrti. Istina ume da bude prilično dosadna. Zašto sam počeo da pišem? Nisam se setio ničega pametnijeg kako da zabavim sebe. Drugi idu na pecanje, ja tako.
Molim Vas, označite one paralele, tačke preseka, imenitelje zajedničke jedne i druge profesije. Stvaranje to svakako jeste, međutim, zanimljivo bi bilo da kažete recimo kako projektujete arhitektonska zdanja a kako roman? Da li je teže za Vas prvo ili drugo?
Kad imate um koji ima stalnu potrebu da nešto pravi, ne samo da imate potrebu da stalno nešto stvarate, nego imate i potrebu da stvarate u više disciplina. Da sam imao više sreće snimao bih i igrane filmove. Snimio sam mnogo televizijskih emisija o arhitekturi, pravio radio emisije… Arhitektura je likovna umetnost, a ja pišem u slikama. U svakoj mojoj pripovesti se pojavi neki metafizički prostor na kome insistiram.
U Zlom fliperu je to podrumska prostorija za ispitivanje u policijskoj stanici, fantomska “četvorka“. Neko reče da je stvaranje za nekoga razapinjanje na krst, a za nekoga večna radost života. Imam zadovoljstvo u obe stvaralačke discipline. Znate, ja sam verovatno jedan od retkih preduzetnika koji pišu. Nisam zaklonjen u hladovini neke biblioteke, ili uredničke pozicije, pa da imam obavezu da povremeno nešto napišem, jer sam, pobogu pisac. Potpuno sam slobodan, koliko slobodni umetnik to može biti. Imam sopstveni arhitektonski studio i živim od posla na slobodnom tržištu. i kad nema posla, ja ga izmislim. Nisam odgovoran nikome. Pišem jer je to meni zanimljivo.
Kako je nastala Vaša nova knjiga Trianglađani? Kako je sazrevala sama ideja, kada, kako ste postavili osnovne koordinate za pisanje iste?
Ja imam problem sa povećanom osetljivošću za slike i ljude. Prosto mi se zalepi neki prizor ili čovek koga srećem na ulici i to počne da me proganja. Onda mi bude lakše da o tome nešto napišem i tek se tako oslobodim. Ovde je sve krenulo od “Sakupljača”. Sretao sam ga u kraju i postao mi je intrigantan. Onda je njegov lik povukao druge. Kada je krenulo sa “cepanjem Ane Frank” opsesivno sam pratio u medijima sve što se događa oko toga. Proganjalo me je pitanje zašto? Ludilo mi nikada nije dovoljo objašnjenje. Nekoliko godina sam se odupirao toj temi jer veliki rizik baviti se njom. Nisam izdržao.
Vaša Triangla, taj mali kosmos u kojem obitava svet tvorite pak od onoga što Vam je pod rukom, okom… Nemoguće je ne prepoznati da je reč o gradu u kojem živite i stvarate, a opet, priča je u korenu toliko univerzalna, da se Triangla može situirati gotovo bilo gde na zemljinoj kugli. U kojoj meri Vi kao autor osećate univerzalnost ove priče?
Trijangle i postoje u više gradova Srbije i svuda po svetu kao spomenici razvoja železnici u drugol polovini 19. veka. Mi vazda hodamo po metaforama i gledamo u njih. To je samo pitanje perspektive. Svi prostori u mojim romanima su metafizični: trijangla, Kafe-z, Aleksandrijska biblioteka… Ja sam arhitekta i imam produbljeno razumevanje prostora. Naravno da sam svestan univerzalnosti, mada mi ona nije bila cilj niti sam namerno to radio. I svi ti slojevi se sami spontano razlistavaju. Nekih sam svestan, a neke čitaoci sami učitavaju ali me retko iznenade. Dešavalo mi se da u literaturi osetim hinjenu univerzalnost, onu sa predumišljajem. Meni to uvek bude banalno.
Ovaj roman predstavlja Vaš književni iskorak po mnogo čemu, konačno i po žanru. Da li je krimi roman bio već na početku pisanja u planu ili se priča otela?
Sve što sam do sada napisao imalo je trilersku potku osim „Faking storiz„. To je žanr koji meni odgovara mada se u literaturu preselio iz kinematografije što mi takođe godi jer sam čovek koji misli u slikama. Nekada je ta struktura jasnija, nekada manje. Ja skoro uvek imam želju da napišem krimić, ali se usput tu svašta nahvata. Nekada mi je triler samo izgovor da bih napisao nešto drugo. Kao nekakva himera: kosti su joj jedno, a meso nešto sasvim drugo.
Kažete „sloboda je izmišljena onog trenutka kada je neki zlotvor sagradio prvi kavez“. Nalazim da ste ovde uveliko načeli i priču o slobodi! A Vaši junaci, naizgled zatočnici Triagle, zapravo su listom izvan kaveza, onog globalnog, nevidljivog i vidljivog, dakle, posve slobodni ljudi…
Mikrokosmos niko ne može da zatoči. Znate li da životinje u prirodi ne znaju za povišeni krvni pritisak, ali čim ih stavite u zatočeništvo one ga dobiju? Trianglađani jesu i priča o slobodi, ili pre o neslobodi. Šta je fascinacija pticama u romanu nego težnja ka slobodi?
Višedimenzionalan, višeslojan, roman progovara i svedoči jednu vrstu nesvakidašnjeg otpora globalizaciji… Šta mislite o tome?
Meni je najvažnije da osnovna površinska priča radi. Ja sam pristalica klasičnog pripovedanja i jasne strukture. Moje priče se kreću u jako malom duhovnom prostoru. Posebno mi godi kada čitaocu razmrda maštu pa on nađe novi ključ. Da, smatram sebe antiglobalistom i levičarem ako hoćete, mada tu odrednicu više niko ne razume šta znači. Najveći mi je kompliment ako priča dovuče čitaoca do kraja ma kako je razumeli ili ne razumeli. Ne bih sam sebe da tumačim.
Izvajali ste čitavu galeriju živopisnih, autentičnih likova. Napominjete to u uvodnom delu već, većina njih zaista i postoji u realnom životu. Možemo li da kažemo da se u Vašem romanu susreću, sučeljavaju, sudaraju fikcija i stvarnost, i u kojoj meri, kom odnosu? Da li je zapravo moguće to i odrediti onda kad se sve isprepliće kao kod Vas?
Neki likovi su autentični, ili domaštani na osnovu pravih ličnosti. Neki su potpuno fiktivni. Dešavalo mi se da na ulici pokažem ženi čoveka. “Vidi ovog! Ovo je Sakupljač”. Ili, “Po ovom sam napravio Bibija”, a oni jadnji ljudi, nemaju pojma da su se našli u romanu. Desilo mi se da čovek po kome je lik napisan sebe ne prepozna pri čitanju što je verovatno dobro. Možda im ne godi da postanu literarni junaci?
Kad bi se snimao film o njima, svi bi voleli da ih glumi Bred Pit, ali teško. Iznenadili bi ste se da su neki potpuno fantastični događaji zaista odigrali. Činjenica je da mašta ne može da se dobaci do stvarnosti. Mašta funkcioniše po pravilima, jer živi u umu koji ima svoje limite, a život nema to ograničenje pa stalno iznenadjuje. Naravno da je moguće odrediti odnos fikcije i stvarnosti u Trianglađanima. Kažu da je tajna kada samo ti znaš, a priča nije ono što sam napisao, nego ono što sam sakrio u njoj.
Zavodljiva i zagonetna, Vaša Triangla nosi višestruku simboliku…
Ja bih radije to sada izbegao. Ta tema je deo romana pa, ako se neko odluči da ga pročita, da mu ne pokvarim merak.
Već na samom početku romana uočljiva je Vaša fascinacija trouglom. Arhitekta se ovde jasno je uveliko „našao“ piscu…
Trijangla je samo prostorni okvir i to tesan. Moja fascinacija je više unutar Triangle. Svi ti začudni likovi i ono što im se dešava. Moja fascinacija radi po principu matrjoške.
Vaš roman “Zli fliper i njegov šegrt” predstavlja živo svedočanstvo da ste rođeni pisac. Iskusni čitalac nije kadar da pretpostavi da iza sebe nemate bogat izdavački opus i iskustvo pisca. Koliko je ova priča akumulirala u Vama? Da li je tajna u naboju priče ili ste prosto rečeno izuzetno nadareni kao pisac?
Hvala Vam na komplimentu svakako. Ja sam rođen za svašta i nisam nizašta. Posrećilo mi se. Sećam se pokojnog slikara Tapija kada je u jednom intervju rekao kako je mogao biti i crni labud, samo da je to hteo. Zli fliper i njegov šegrt je moja treća knjiga, ali prva koju sam potpisao kao Saša Buđevac. Prethodne dve su bile pod pseudonimima i to različitim. Sve što pišem ima naboj. Emotivni naboj.
Osećanja su najvažnija. Nije čak važno jesu li to dobra, ili loša osećanja. Kad osećate znate da ste živi. Što su osećanja intenzivnija, celovitiji je i dublji doživljaj sopstvenog bića. Ja i pišem da bih sebe spasao tuposti izostanka osećanja. Pisanje je jedna od rethih tehnika koje moje telo tera da luči endorfin. Nadam se da je to što je meni zabavno, zabavno i drugima. Nije to baš uvek slučaj. Ne verujem da sam rođeni pisac. U gimnaziji mi je najveća ocena na pismenim iz srpskog bila tri na četiri.
Kako ste odabrali ovu temu?
Otrcano je, ali cela je istina da priče biraju mene, a ne ja njih. Napadne me neka priča i ja mogu da je se oslobodim tek kada je napišem. Moje pisanje je neka vrsta prisilne radnje. Priča o ubistvu profesora nacrtne geometrije nastala je 1979. ili ’80. u okviru društvene igre zvane “ubij babu” koju sam izmislio, a igrao je sa mojim pokojnim kumom, ali to je jedna druga priča. To je okosnica romana. Dakle, sve je to istina. Sve se to dogodilo ili u životu, ili u mojoj glavi, što mu dođe isto.
Vaš novi roman je „priča o dobru i zlu smeštena u šezdesete godine dvadesetog veka u metafizički prostor gradića koji bi mogao biti bilo gde na teritoriji eks ju“…
I ta rečenica je moja. Imam neka dela u kojima sam napisao predgovor, pogovor, izmislio ime, biografiju, izdavača, kritike, preporuke, rečnik nepoznatih reči, fusnote… sve što je u i na koricama jeste celovito autorsko delo. Zahvalan sam mojoj urednici i izdavaču Nini Gugleti koja je izdala moj roman i Jani Vuković koja je perfektnim dizajnom učinila da Zli fliper bude vidljiviji. Borba dobra i zla je tu ključna, osim što ja ne shvatam zlo metafizički ili mitski. Moje zlo je shvaćeno kao vitalna, pokretačka snaga ravnopravna dobru i kao psihosocijalna kategorija.
Da preporučim knjigu? Jedan prijatelj pisac mi je rekao da mu Zli fliper više liči na televizijsku seriju nego na roman, to teče, klizi… Drugi su mi rekli da su čitajući osetili davno zaboravljeni miris detinjstva i da su je pročitali u jednom dahu. Rekao bih da se čitalac lako povezuje sa tekstom, identifikuje sa atmosferom. Za mene je najvažnije da je moj tekst dovoljno zanimljiv, ekspresivan i da u što kraćem roku dovede čitaoca do kraja.
Ako neko voli da zagrebe dublje, još bolje, nek izvoli, samo preporučujem da stavi portiklu. Da podsetim da je to krimić, veoma originalan. Tu je istraga, forenzika… Svi moje knjige su potpuno autentične. Imam i inspektora Gvozdena koji se pojavljije u još nekoliko mojih romana koji čekaju izdavača. Mada, znate, ja nisam pisac krimi romana. Žanrovski okvir mi je izgovor da pišem o stvarima koje me interesuju, plus, volim trilersku potku.
U kojoj meri u Vašem romanu ima – Vas?
Potpuno. Istiniti su događaji za koje bi ste se iznenadili da su stvarni, likovi takođe. Čak sam imena zamenio samo onima za koje sam procenio da bi se možda naljutili, ako se kojim slučajem prepoznaju. Svaki napisani roman je delom autobiografski. Ne postoji situacija u kojoj pisac može da se potpuno izoluje. Projekcije su neminovne.
Ako govorimo o uzorima u arhitekturi i književnost, koji su Vaši?
Ja, na žalost, nisam u uzrastu koji sebi dopušta uzore. Volim Art Deko, Bauhaus i Modernu. Volim Skarpu, njegovu posvećenost i senzibilitet. Nedavno sam otkrio Kormaka Makartija. Odavno nisam poželeo da čitam ispočetka knjigu čim sam je završio. To mi se desilo sa većinom njegovih. Ali ja nikada ne mogu da projektujem kao Skarpa, niti da pišem kao Makarti. Ja sam drugačiji čovek, drugi senzibilitet.
Kako pišete, imate li neke svoje posebne rituale, pravila ili?
Pišem kako moram, na papirićima, novinama, ukucavam u telefon, snimam u diktafon… lovim reči u letu, onda subotom i nedeljom ujutru to ubacujem u računar. U stanu, svuda gde se krećem, pored kreveta gde spavam, raspoređeni su blokovi i blokčići, jer ako nešto odmah ne zapišem, kasno je. Lako iskopni. Najteže mi je kad me napadnu misli pod tušem. Moram da se napnem da zapamtim dok ne stignem mokar do nekog bloka.
Kakvi su Vam planovi po pitanju pisanja?
Imam nekoliko rukopisa koji traže svoje izdavače. Znate zašto pisci izdaju knjige? Da bi prestali da ih pišu.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom kada je arhitektura u pitanju?
Znate, imam gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. I time sam se bavio nekada. Kao arhitekta, ušao sam u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Moj objekat je ušao u izbor najznačajnjih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova. Sve ozbiljnije publikacije koje se bave savremenom sakralnom arhitekturom me pominju. Slučajno sam pronašao moje ime u nekoj stručnoj monografiji u izdanju Cambridges Cholars Publishing.
Ipak, imam jednu kuću koju posebno volim. Nadam se da ću tek napraviti svoj najveći uspeh i u arhitekturi. Ima vremena. Važno je na nije preterano dosadno.
