Данас ћемо се тачно у подне 12. фебруара још једном окупити на платоу Народног позоришта у Нишу да упутимо апел ка свим надлежним институцијама да се напокон и званично обзнани истина о трагичној смрти Бранка Миљковића.
Поводом 59. годишњице мучког убиства Бранка Миљковића, српског принца поезије, подсећамо на текст из 2014. године Залуд те буде* песника Далибора Поповића Попа, председника нашег Друштва.
ЗАЛУД ТЕ БУДЕ
Ко је убио Бранка Миљковића?
На осамдесету годишњицу од његовог рођења и даље зјапи празнина намењена истини. Одговора нема. Да ли га је убио сам Бранко да потврди епитаф и певајући умре или његов полицијски досије из Загреба документ број 13238-86 и КПИ 110/61 ипак крије нека позната имена?!
Драги Бранко, записујем пар речи о твом умирању након твог упокојења.
Пролазио сам низ улицу Љубе Дидића, тамо где су твоји родитељи пред селидбу за Београд продали кућу. Нови власници не прихватају да се ту постави икакво обележје. Веле, имају законом на то право. Могу то и да разумем, али након обиласка твоје куће у Гаџином Хану и приче твојих рођака да надлежне власти неће да им поставе ни уличну расвету, о већем обележју да не говорим, дође ми да неког ишамарам. Тол’ко, шта више.
Е, мој Бранко, зато је “стрељачки вод” јуче пошао зором рано на твој гроб да те још једном убије, а твој родни град организовао вечерњу даћу за све те “крвнике”. Посета министарства пролазеће владе и вуновлачарско само пригодна фарса широком аудиторијуму новооформљеног одбора за прославу осамдесетогодишњице твог рођења.
Твојим речима то би звучало – мало дубље и мало височије све је бескорисно!
Животариш ван јубилеја као неки тамо “Бранко” случајно у именима библиотека, школа, награде и где којег “научног” рада или изложбе, али она твоја жива мисао још живље живе ватре гасне. Запалио си велики огањ и распламсао буктињу која данас само тиња.
“Време прошло је време стварније. Као прошлогодишња жетва која се вратила у земљу. Треба све поново и другачије рећи. Живот још није завршен иако је прошао.”
Кроз мрак, као проклетство, одзвања твоја прејака реч, па бар данас поезију одреда сви пишу. Твој неспутани занос проветравања речи свакодневно скрнави хорда медиокритета.
Видео сам у твојој авлији, горе под гребеном Суве Планине, онај стари дуд и две тополе како расту из истог корена. Пред очима ми слика: два пијанца за истим столом у кафани седе, пију и ћуте. Шта да ти говорим више?
“Цео један народ измишља речи за песму коју ће се усудити да напише један човек после сто година.”
Шкрипим блуз оковане слободе:
Ко ли те уби драги Бранко, да те и дан данас убија ком је како ћеф?!
*Текст је првобитно објављено 2014. године на порталу Грађанин
