NEKA ŽENA I JA
U autobusu
neka žena, pored mene, čitala moju
knjigu.
čitala moje riječi.
a ja sam ćutao, znatiželjan:
nepoznata žena i moja knjiga
i ja, koji sam nepoznat toj ženi –
bijah postiđen, kao kad bi plod
gledao roditelje u trenu kad ga začinju.
trajalo je to. žena je čitala.
skakutala sa stiha na stih, sa lista na
list.
potom je pribila moju knjigu na grudi
i putovala.
mislila je nešto.
i bio sam siguran kao mladunče kengura
u vreći svoje majke.
(Iz zbirke Sekvoja)
Ovogodišnji žiri za Nagradu Zaplanjski Orfej, koji je radio u sastavu Dalibor Popović Pop, pesnik i predsednik Društva književnika i književnih prevodilaca Niša, pesnik Zvonko Karanović i predsednica žirija Jelena S. Mladenović, književna kritičarka i profesorka književnosti je na sednici održanoj 26. novembra 2022. godine proglasio pesmu „Neka žena i ja” Enesa Halilovića najlepšom, najuspelijom, najboljom koja je objavljena u periodici između dva Miholjdana, kako i nalažu propozicije za pomenutu pesničku nagradu.
Ova pesma objavljena je 14. juna u Večernjim novostima, tačnije u dodatku Kultura, a potom i u zbirci Sekvoja Enesa Halilovića, takođe 2022. godine.
Birati najlepšu ili najbolju pesmu nije lak zadatak jer taj izbor, ma koliko se ticao ličnih iskustava čitanja, treba da svedoči kako o autorskim umetničkim vrhuncima, tako i o ukusu, ali i o poetičkim menama vremena u kojem ta pesma nastaje, a o čemu bi niz pesama dobitnika nagrade Zaplanjski Orfej mogao mnogo da kaže.
Prisetimo se da za čuvenog estetičara i teoretičara s početka prošloga veka, Bogdana Popovića, i nema dobrih pesnika već samo dobrih pesama. S druge strane, vrli kritičar druge polovine istog veka, Zoran Mišića, tvrdi da se izbori u poeziji mogu odnositi samo na autentične pesnike, a ne na njihove pojedinačne pesme.
Ono što je cilj upravo ovakvih književih nagrada jeste da pronađu adekvatan odnos i ukrštaj obeju ovih tendencija, te da ukažu na dobre pesme autentičnih pesničkih ličnosti koje svojom poetikom otvaraju prostore inovativnosti, bilo da je ona shvaćena kroz formalni bilo kroz sadržinski aspekt, mada je uistinu podela na ova dva segmenta često nepotrebna i za umetnost štetna.
Opredelevši se za (auto)poetičku temu, u pesmi „Neka žena i ja”, Enes Halilović ide korak dalje od uobičajenog postupka opisivanja i spoznavanja stvaralačkog kreativnog čina kroz koji svaki autor prolazi.
Ne smatrajući da je pesma kao umetničko delo gotova i dovršena samim ispisivanjem na papir, pa ni njenim objavljivanjem, pesnik se ovde pozabavio onim neizvesnim i uzbudljivim životom pesme koji ona počinje da živi odelivši se od autora, nastojeći da pokaže da je veza između pisca, dela i čitaoca neraskidiva, ali i da je njihov uzajamni odnos višesmeran: pisac stvara delo i utiče na čitaoca, stvoreno delo samo po sebi utiče i na onoga ko ga je sačinio i na onoga ko ga čita, najzad čitalac utiče na samo delo i u čitanju ga aktivira, dograđuje i oživljava, kako nam kaže teorija recepcije, ali vrhunac inovativnosti Halilovićevog uvida je u tome što čitalac kroz proces čitanja utiče i na samog autora/pesnika.
Svedena na mini-događaj, situaciju u kojoj pesnik posmatra čitateljku, pesma „Neka žena i ja” vraća nas umetničkom delu kao posebnom artefaktu nastalom da u oba smera poveže autora i čitaoca.
Idući linijom estetike delovanja i ostajući u verističkom poetičkom modusu, kojem duguje jednostavne i svedene stihove-iskaze, precizne i čiste pesničke slike, ova pesma prepliće stvaralački čin pesnika sa jednako važnim stvaralačkim činom recipijenta, proslavljajući snagu i moć čitaoca jer upravo u njoj leži izvor pesnikove sigurnosti i opravdanja njegove svrhovitosti.
To vrednovanje saradnje pisca i čitaoca koje je izvedeno kroz svega nekoliko poteza okupljenih oko emocionalne reakcije čitateljke, kazuje nam o identifikaciji te izjednačavanju autora i dela, kao i o njihovoj neraskidivoj povezanosti koja se pri svakom čitačalkom činu iznova pokreće.
I nasuprot posramljenosti koju pesnik u toj ogoljenosti, dok posmatra čitateljku kako prelazi sa stranice na stranicu, oseća stoji zagonetni čitalački doživljaj koji pesnik prepoznaje samo po njenom gestu privijanja knjige na grudi, a koji dobro razume kao jedino mesto moguće sopstvene sigurnosti, gde se Halilović dovitljivo doseća poređenja sa zaštitom koju majka kengura pruža svome mladunčetu u torbi.
Tom komparacijom čitalački čin više nije sveden samo na svesnu dogradnju dela i njegov novi život kroz misao onog koji čita, već se ukazuje i na njegovo važno mesto u sasvim specifičnom čoveku svojstvenom instinktu zaduženom za održavanje trajnih veza između pisaca i čitalaca, a što bismo mogli shvatiti kao najveću odbranu poezije, odnosno odbranu umetnosti i bedem podignut protiv ideje njenog kraja kojim nas teorije već dugo zastrašuju.
Obrazloženje žirija je napisala Jelena S. Mladenović, predsednica žirija i pročitala na svečanosti u Gadžinom Hanu 7. decembra prilikom uručenja nagrade Zaplanjski orfej na 26. Miljkovićevim poetskim svečanostima.
