Драгослав Манић Форски – ЛИТЕРАРНИ БИСЕРИ
Драган Ј. Ристић: Марфијево дошаптавање, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, 2021.
Нишлија Драган Ј. Ристић, пореклом Лужничанин, хаиђин светског гласа, огледао се у готово свим књижевним родовима кратке форме. Ово је његова пета књига кратких прича, језгровитих радова којима он тумачи наш свет. Овом приликом, наоко једноставним и питким проповедањем, аутор развија сложену мрежу металитерарног поступка уз помоћ „Марфијевог закона“ Артура Блоха.
У Ристићевим књижевним творевинама увек је тесно речима, а широко мислима. Ово се нарочито односи на ову његову нову књигу Марфијево дошаптавање. „Марфијев закон“ служи Ристићу као чудотворни пасуљ из народне бајке уз који се пењу његови записи до небеских литерарних висина, одакле сјаје као звезде обасјајајући не само очи, него ум и душу читаоца.
И сами наслови тих књижевних минијатура казују колико је широк и разноврстан дијапазон његових погледа на људе и живот (Закономерност, Једна љубавна, Победа, Немушти језик, Стваралаштво, Небо апатично, Смрт, Кућа, Нови Гете, Детињство, Улично смарање…), све до најновијих и најактуелнијих збивања око коронавируса. Драган Ј. Ристић је тумач наших нарави и понашања, а ова књига компилација ситних мудрости.
Сто и једно блиставо сочиненије! А могао је тако да настави Шехерезадиних хиљаду и једно! Стил је једноставан и занимљив па се читраоци не одвајају од њих, читају их у једном даху. Али на свакој страници је само по једна суперкратка прича и пре но што читалац окрене лист, мора мало да застане и промисли. Приче му на врло духовит начин, на основи реалних догодовштина и уз помоћ неког од Марфијевих закона, дају објашњење и одговоре на многа животна питања. Марфијеви закону су само апсурдни контрапункт кратиким причама. Колико су њихове наопакости реалне, просудите сами.
Заступљене су и бајке, басне, монолози и разговори, кратки дијалози, на пример у причи Уметност где неко каже: „Да се укину политичари, политичке странке, новац… па да уметност процвета“. Дабоме! Јер уметност је изнад политике, она је смисао живота. Али, живот то не зна. Нажалост!
Писац прича кратко, језгровито и открива нам оно што смо већ знали што знамо, али о чему не размишљамо. Порука приче, она смисаона и естетска, коначно се конкретизује у духу Марфијевих закона који су увек духовити, парадоксални, често апсурдни контапункт причама.
Општи утисак је да Ристић није изневерио себе. Био је и остао- умник и уметник. Књижевну панораму Србије улепшао је једним несвакидашњим књижевним делом, на радост и читалаца и књижевне критике.
Књига је још у рукопису привукла пажњу жирија за доделу награде „Славиша Николин Живковић“ за књигу у рукопису, за коју је овог пута конкурисало око 200 рукописа, различитих жанровско-таматских и формално стилских карактеристика.
Након ширег и ужег избора жири се определио баш за овај рукпис који се издвојио оригиналношћу ауторске поетике. У образложењу жирија стоји и ово: „Ристићеву прозу одликује истанчана моћ запажања, иновативност у изразу, а надасве комуникативност јер, упркос маркантно присутним националним мотивима и тоновима, овај рукопис задржава једнако универзално, сасвим јасно и контекстуализовано и сасвим препознатљиво значење“.
ИЗВОР: Савременик број 309-310-311/2022
