Током церемоније отварања међународне 33. Књижевне колоније Сићево, у уторак 17. септембра, уручено признање „Сићевачке визије”, за изузетан допринос овој манифестацији, српском књижевнику Димитрију Миленковићу.
У присуству градоначелника Ниша, званичника града и многобројних поштовалаца књижевности, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша је обновило традицију овог признања које је претходни пут уручено још 1996. године. Чланица Председништва Друштва, др Јелена С. Младеновић, прочитала је образложење и уручила признање господину Димитрију Миленковићу, једном од оснивача и вишегодишњем уметничком директору Књижевне колоније Сићево. Њено обраћање и образложење преносимо у целости.
ПРИЗНАЊЕ „СИЋЕВАЧКЕ ВИЗИЈЕ” ДИМИТРИЈУ МИЛЕНКОВИЋУ – Међународна 33. Књижевна колонија Сићево
Уважени и драги љубитељи и љубитељке књижевности,
Имам ту част да вас са великом радошћу обавестим да је један од оснивача Књижевне колоније „Сићево”, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, у чије име вечерас говорим, одлучио да поново покрене додељивање Признања „Сићевачке визије”, које се уручивало и које ће се у будућности уручивати истакнутом појединцу или организацији за изузетан допринос овој књижевној колонији.
Признање које се састоји од повеље до сада је додељено четири пута, а његови добитници били су: Данијел Ђанкане (1993), Георги Алексиев (1994), Огњен Сапаров (1995) и Кирил Кадијски (1996).
Године 1993, коју памтимо по највећој културној и економској изолацији наше земље, признање је први пут додељено италијанском песнику, издавачу и професору Универзитета из Барија. Данијел Ђанкане оставио је један од најлепших и најзначајнијих путописа с краја ХХ века, којем су Ниш и Сићево у средишту пажње и зато ћемо се подсетити његових речи о Колонији:
„Уморан сам, скоро уопште се не спава, али срећан сам. Ови српски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са ненормалном нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Недеља дана је протекла као трен…”
Председништво Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, донело је одлуку да овогодишњи лауреат признања буде Димитирије Миленковић, књижевник (песник, прозни писац, писац за децу, књижевни критичар, есејиста), публициста, изузетан стваралац у књижевном и културном животу Ниша и југоисточне Србије, како у другој половини ХХ века, тако и данас. Његово име ће остати забележено у српској културној и књижевној историји из многих разлога, а један од њих биће и константан рад у оквиру програма и визија сићевачке Колоније, од њеног оснивања 1991. године.
Димитрије МИЛЕНКОВИЋ, рођен је 1935. године у Нишу. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће „Градина”, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Пише поезију, прозу и есеје; објављује у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.
Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).
Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена управо петогодишњници одржавања ове колоније.
Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде „Златни знак” Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. Живи у Нишу.
Иако бисмо по обиму песничког опуса који обухвата како уметничко-стваралачки тако и антологичарски и приређивачки рад, могли рећи да је песништво основно подручје деловања Димитрија Миленковића, никако не бисмо смели заборавити његов публицистички, али и веома разгранат и богат рад на пољу културе, како смо то већ поменули, на пословима новинара, уредника, директора у новинским, издавачким кућама и институцијама културе.
Поред личног књижевног стваралаштва, Миленковић је знао колико је важно друштвено и културно ангажовање, те је учествовао у оснивању Књижевне колоније „Сићево”, Југословенских хорских свечаности, Издавачке куће „Градина”, Галерије савремених ликовних уметности итд. Миленковић припада групи стваралца која је у нишки културни и књижевни живот ушла заједно педесетих година прошлог века и у многочему га оплеменила, а у њој су били и други значајни књижевници попут Бранка Миљковића, Гордане Тодоровић, Добривоја Јевтића, Видосава Петровића.
Упркос томе што је готово свака његова књига имала одјека у књижевнокритичкој рецепцији, целокупно дело Димитрија Миленковића није постало предмет опсежнијих студија и монографија, како је раније истакао професор Недељко Богдановић, а што свакако његова поезија модернитета која проналази грађу у древности кроз активан стваралачки однос, и те како заслужује. Његова медитативна лирика налази се изван пуке рефлексивности и отвара се својом филозофском димензијом. Одатле снагу извлаче како његове песничке слике, тако и чист мисаони супстрат који одговара на општа питања расута у појединачностима постојања овог света.
Велика имагинативна снага паралелно са освешћеним културним ангажманом потврђује се у стиховима изузетне хуманистичке вредности: „Што је њен оптимизам дискретнији, то је њен хуманизам дубљи”, приметио је Михаило Игњатовић. Метафизичко надахнуће и космичка универзалност на којој се гради његово модернистичко песничко искуство, отворило је ненаметљиве духовне вертикале које воде интегралном познавању природе и лепоте, али и поверењу у смисао поезије и њену непролазну вредност.
Зато ће Миленковић у једном интервјуу и рећи: „Од поезије тражим сасвим мало. Она од мене тражи – читав живот.” Снажна инспирација, али и техничка виртуозност, прате естетску линију где се потврђује јака концептуална имагинација која исповеда интимно, али свакако и општељудско искуство смрти, пролазности, стваралаштва, поезије, најзад и љубави, допуњене завичајном као најплеменитијим и најинтимнијим видом родољубља. Миленковић је и у интервјуима показао како волети завичај у свим његовим обичностима и вечностима.
Са изузетним књижевним доприносом који обухвата више од седам деценија стваралаштва, Димитрије Миленковић један је од најистакнутијих прегалаца у културним и књижевним делатностима у југоисточној Србији, граду Нишу, а самим тим и на целокупном српском културном простору који нема права да се било чега својег одриче. Његово књижевно стваралаштво показује дубоко разумевање људске природе, историје и традиције.
Миленковић је предано радио на промоцији књижевности у Нишу, доприносећи развоју и афирмацији књижевних стваралаца оснивањем различитих институција културе, покретањем и развијањем издавачке делатности, установљењем неколиких књижевних награда и организацијом самог културног живота.
Његов рад је допринео јачању културног лица града, а његова дела, преведена на више светских језика, донела су међународну препознатљивост не само њему као аутору, већ и нишкој културној и књижевној средини. Заступљеност у бројним европским антологијама сведочи о унверзалности и трајној вредности његовог целокупног књижевног стваралаштва и бројних активности на пољу културног живот.
Признање „Сићевачке визије” додељује му се за непрекидну посвећеност књижевном стваралаштву, као и за значајан допринос књижевности града Ниша, чију културну сцену обогаћује и унапређује већ деценијама.
Господине Миленковићу, у име Председништва Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као и у име њених чланова и чланица, чији сте колега и саборац, ја Вам од срца честитам!
У Сићеву, 17. септембра 2024. године
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
