НЕКА ЖЕНА И ЈА
У аутобусу
нека жена, поред мене, читала моју
књигу.
читала моје ријечи.
а ја сам ћутао, знатижељан:
непозната жена и моја књига
и ја, који сам непознат тој жени –
бијах постиђен, као кад би плод
гледао родитеље у трену кад га зачињу.
трајало је то. жена је читала.
скакутала са стиха на стих, са листа на
лист.
потом је прибила моју књигу на груди
и путовала.
мислила је нешто.
и био сам сигуран као младунче кенгура
у врећи своје мајке.
(Из збирке Секвоја)
Овогодишњи жири за Награду Заплањски Орфеј, који је радио у саставу Далибор Поповић Поп, песник и председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, песник Звонко Карановић и председница жирија Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и професорка књижевности је на седници одржаној 26. новембра 2022. године прогласио песму „Нека жена и ја” Енеса Халиловића најлепшом, најуспелијом, најбољом која је објављена у периодици између два Михољдана, како и налажу пропозиције за поменуту песничку награду.
Ова песма објављена је 14. јуна у Вечерњим новостима, тачније у додатку Култура, а потом и у збирци Секвоја Енеса Халиловића, такође 2022. године.
Бирати најлепшу или најбољу песму није лак задатак јер тај избор, ма колико се тицао личних искустава читања, треба да сведочи како о ауторским уметничким врхунцима, тако и о укусу, али и о поетичким менама времена у којем та песма настаје, а о чему би низ песама добитника награде Заплањски Орфеј могао много да каже.
Присетимо се да за чувеног естетичара и теоретичара с почетка прошлога века, Богдана Поповића, и нема добрих песника већ само добрих песама. С друге стране, врли критичар друге половине истог века, Зоран Мишића, тврди да се избори у поезији могу односити само на аутентичне песнике, а не на њихове појединачне песме.
Оно што је циљ управо оваквих књижевих награда јесте да пронађу адекватан однос и укрштај обеју ових тенденција, те да укажу на добре песме аутентичних песничких личности које својом поетиком отварају просторе иновативности, било да је она схваћена кроз формални било кроз садржински аспект, мада је уистину подела на ова два сегмента често непотребна и за уметност штетна.
Определевши се за (ауто)поетичку тему, у песми „Нека жена и ја”, Енес Халиловић иде корак даље од уобичајеног поступка описивања и спознавања стваралачког креативног чина кроз који сваки аутор пролази.
Не сматрајући да је песма као уметничко дело готова и довршена самим исписивањем на папир, па ни њеним објављивањем, песник се овде позабавио оним неизвесним и узбудљивим животом песме који она почиње да живи оделивши се од аутора, настојећи да покаже да је веза између писца, дела и читаоца нераскидива, али и да је њихов узајамни однос вишесмеран: писац ствара дело и утиче на читаоца, створено дело само по себи утиче и на онога ко га је сачинио и на онога ко га чита, најзад читалац утиче на само дело и у читању га активира, дограђује и оживљава, како нам каже теорија рецепције, али врхунац иновативности Халиловићевог увида је у томе што читалац кроз процес читања утиче и на самог аутора/песника.
Сведена на мини-догађај, ситуацију у којој песник посматра читатељку, песма „Нека жена и ја” враћа нас уметничком делу као посебном артефакту насталом да у оба смера повеже аутора и читаоца.
Идући линијом естетике деловања и остајући у веристичком поетичком модусу, којем дугује једноставне и сведене стихове-исказе, прецизне и чисте песничке слике, ова песма преплиће стваралачки чин песника са једнако важним стваралачким чином реципијента, прослављајући снагу и моћ читаоца јер управо у њој лежи извор песникове сигурности и оправдања његове сврховитости.
То вредновање сарадње писца и читаоца које је изведено кроз свега неколико потеза окупљених око емоционалне реакције читатељке, казује нам о идентификацији те изједначавању аутора и дела, као и о њиховој нераскидивој повезаности која се при сваком читачалком чину изнова покреће.
И насупрот посрамљености коју песник у тој огољености, док посматра читатељку како прелази са странице на страницу, осећа стоји загонетни читалачки доживљај који песник препознаје само по њеном гесту привијања књиге на груди, а који добро разуме као једино место могуће сопствене сигурности, где се Халиловић довитљиво досећа поређења са заштитом коју мајка кенгура пружа своме младунчету у торби.
Том компарацијом читалачки чин више није сведен само на свесну доградњу дела и његов нови живот кроз мисао оног који чита, већ се указује и на његово важно место у сасвим специфичном човеку својственом инстинкту задуженом за одржавање трајних веза између писаца и читалаца, а што бисмо могли схватити као највећу одбрану поезије, односно одбрану уметности и бедем подигнут против идеје њеног краја којим нас теорије већ дуго застрашују.
Образложење жирија је написала Јелена С. Младеновић, председница жирија и прочитала на свечаности у Гаџином Хану 7. децембра приликом уручења награде Заплањски орфеј на 26. Миљковићевим поетским свечаностима.
