Поводи за разговор са председником Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша су од нових књига Друштва и доделе четврте по реду градске књижевне награде Славиша Николин Живковић, постављања спомен табле српском песнику Слободану Стојадиновићу Чудеу и одржане јубиларне тридесете Књижевне колоније Сићево, до свега оног важног за културу града на Нишави.
Извршни продуцент састава који утире потпуно нови пут у музичком стваралаштву, председник организације нишких књижевника, оснивач Друштва угледних стваралаца, ко сте или шта сте у ствари Ви?
И отац ме то често питао раније и увек сам му одговарао на исти начин песник оче. Ја сам песник.
Знате, ако игде на божанској кугли земаљској има велике поезије, онда је то ова написана последњих векова из руку српских песника, а тако велико наслеђе поставља и велику одговорност пред оног ко се осмели да буде песник српски. Народ у којем сам рођен и поднебље где живим баштини векове живота и стварања. То носи одговорност и тражи пуну посвећеност.
Mузика састава EYOT, са којим имам пре свега огромну част да сарађујем, ево већ деценију и дуже, пониклa је у Нишу, а угледала је и светлост светских метропола. Нескромно је да се похвалим, али ја сам први који је изнео концертни клавир Стенвеј на једну српску планину. За њихов Концерт за природу.
Друштво угледних стваралаца довело је у Ниш литерарно завештање главног лика романа Виноград Мехмед-бега. Требало би у наступајућим месецима да отпочнемо важан посао. Циљ је да вратимо углед професионалности и старамо се о наслеђу које настаје ту пред нама. Држати дату реч.
На чему конкретно Ви радите везано за свој основни позив?
Ако Бог да, моје молитве тренутно су усмерене на објављивање рукописа Извор, над којим бдим више година. Требало би да ослободим креативност за нови рукопис. Моју песничку нит без самоважности испреда поетско наслеђе од Светог Саве, Владике Рада преко Митрополита Амфилохија до Васка Попе, Момчила Настасијевића и других.
Желео сам да представим, у не сонетном венцу, симболично, пут Светосавља, на својеврсном сабору српских песника које сам цитирао пишући своје дело. Понекад оштро, али ипак очински, поручују светитељи и великани и треба их чути и промислити.
Увек је промисао водиља. Испредајући своје ниске слова, без знакова интерпункције, везивао сам речи нитима за небо и православље. Уживајући у слободи какву оно даје човеку који верује, записао сам своју немушту молитву.
Да ли ће моја песничка слика читаоцу бити лепа и пријемчива показаће само време. Углавном они су у овом тренутку малобројни јер још увек нисам ослободио дело да изађе у ширу јавност, а са Божијом помоћи на здравље и спасење и мој скромни допринос српском језику, доживећу и то.
Како су поезија и песништво ушли у Ваш живот?
Поезија је ушла са првим букваром и убрзо затим са српским јуначким песмама и свиме што је записао Вук Стефановић Караџић док још нисам кренуо у школу.
Рано сам научио и да читам и пишем на оба српска писма. Другарима сам још пре школе читао Пинокија са телевизора. А та јасна потреба да записујем речи дошла је са музиком и првим тоновима на гитари и из усне хармонике, са којима сам се срео у најранијем детињству. Како бих могао и да запевам уз то музицирање требало је тад записати речи.
Јасно памтим догађај из другог разреда основне школе, када се догодио прави сусрет са двојицом песника. Један од њих је данас мој уважени колега из Друштва где имам част да будем председник. Питају разред тада – ко овде пише, ја наравно први подигнем руку и кажем: „Ја пишем“.
О чему сте маштали као дете?
Прво чега се сетим јесте небо, одувек су ме привлачиле висине и врхови. Маштао сам о томе како летим, како сам пилот или космонаут. Резао сам један велики картон и правио од тога крила моје летелице.
Међутим, занимљиво је сведочанство моје мајке кад сам се, са још непуних годину дана, узпентрао мердевинама прислоњеним уз јелу, која је и данас у нашем дворишту. Каже мајка да сам тако стојећи на мердевинама пребирао по семењу јелке које је опало по тераси првог спрата, док је она још простирала моје пелене.
Маштао сам и о дубинама и мору и океанима, а проналазио сам их најлакше у световима које доносе књиге. Чини ми се одувек замишљам личну, лепо сложену, огромну библиотеку. Једном приликом отац је био изузетно љут када сам пресекао старе храстове даске. Једино ме је искупило код њега, што су биле по мери за моју полицу у библиотеци, јер и сам има огроман број књига. Заједно годинама допуњујемо збирке.
У школи се учитељица љутила што сам поред толико Вукових пословица цитирао тибетску.
Ипак, на крају четвртог разреда кад смо се растајали, ставила је баш тибетску, крупно написану, моју пословицу на зид учионице:
Ум побеђује силу, кажњава похлепу и награђује доброту.
Да ли се оснивањем библиотеке Друштво угледних стваралаца, Друштво књижевника Ниша обавезало да свој стваралачки допринос усмери ка препознавању и заштити српског нематеријалног културног наслеђа у овој области?
Друштво баштини традицију дужу од пола века. Основано је 1952. године, али се ослања и на још даљи период. Темељно на 1888. годину, кад је оформљена литерарна дружина Његош у Нишу. А на нешто ближи период 1900. године, кад је покренут књижевни часопис Градина, који се и данас штампа у Нишу. Први председник Друштва био је Велимир Живојиновић Масука.
Одувек су чланови Друштва само они књижевни ствараоци који су рођени или су живели у Нишу. Масука је био управник нишког Народног позоришта на пример. Сходно томе, још од првих забележених књижевних окупљања, као еснафска организација, засигурно имамо свој утицај и првенствено чувамо углед професије.
Тиме дајем одговор на питање о Друштву и преузимању обавезе да се стара о нематеријалном културном наслеђу. Као својеврсни хроничар, углед у јавности, стоји као важан мост између онога што називамо лик и дело једног ствараоца. А заправо какав је ко стваралац у многоме говори његова заоставштина. Тамо лежи та права тежина дела. У скоријој будућности ћемо још чвршће утрти пут ка институционалном старању о легату великих уметника који су били наши савременици и суграђани.
Данас бројимо око 50 чланова и више стотина књижевних награда и хиљаде одштампаних књига. Додељујемо званичну градску књижевну награду Славиша Николин Живковић за најбољи књижевни рукопис необјављене књиге, написан на српском језику.
Чланови Друштва учествују у жиријима градских књижевних награда и део су програмског савета Књижевне колоније Сићево и њен утемељивач. Ове године није било медија који није пренео писмо учесника ове колоније, о месту културе у савременом српском друштву. Остаће забележено да је током трајања јубиларне Колоније откривена и спомен табла посвећена чувеном српском песнику Слободану Стојадиновићу Чудеу, на основној школи где је био ђак.
Друштво штампа до три књижевна дела годишње, а прошле године можемо да се похвалимо књигом кратке прозе Марфијево дошаптавање Драгана Ј. Ристића, члана нашег Друштва.
Постоји ли нешто по чему се на први поглед разликује квалитетна прича од покушаја?
На крају увек буде по ономе да време једино изриче правду и све ствари поставља на своје место. Назовимо га трајање. Колико сте посветили свог времена да стекнете утисак за тај први поглед и колико траје ваша задубљеност над делом.
Као корење које се не види одмах, али кад застанеш под храст ти осетиш хлад. Тајна формула дакле не постоји или макар није само једна јер свачије стваралаштво се у основи ослања на оно раније. А сва дела имају кључ у Светом писму. Можда баш из те чињенице потиче оно шта можемо да назовемо саборност и кад говоримо о ствараоцима и стваралашту. О вредностима.
То, какве побуђује након првог утиска, ако сте довољно кадри да ваљано прочитате, препознате казује готово све. Међутим, оцењивање је нимало завидан задатак и утолико задовољство буде веће и од стране уредника и стваралаца кад се обожи и све посложи да се обнароди велико дело.
Имали смо и среће и божију наклоност приликом објављивања књиге Виноград Мехмед-бега, Огњена Авлијаша, српског писца из Босне и Херцеговине.
Шта бисте поручили младим ствараоцима?
Читај, а ако одлучиш да говориш, нека твоје речи буду вредније од твог ћутања.
Шта би била порука ствараоцима уопште?
Стварајте.
Може ли мали цитат за крај?
Загрлио сам чокот винограда
да грожђе за ноћ до вина сазри
Почетак рукописа Извор за крај разговора кад пре свега од срца честитам Божић и Нову 2022. годину свим нашим читаоцима и члановима Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Мир Божји, Христос се роди.
Аутор: Миодраг Миљковић
Фотографије: Душан Митић Цар, Вања Кесер и Владан Пајић
