Povodi za razgovor sa predsednikom Društva književnika i književnih prevodilaca Niša su od novih knjiga Društva i dodele četvrte po redu gradske književne nagrade Slaviša Nikolin Živković, postavljanja spomen table srpskom pesniku Slobodanu Stojadinoviću Čudeu i održane jubilarne tridesete Književne kolonije Sićevo, do svega onog važnog za kulturu grada na Nišavi.
Izvršni producent sastava koji utire potpuno novi put u muzičkom stvaralaštvu, predsednik organizacije niških književnika, osnivač Društva uglednih stvaralaca, ko ste ili šta ste u stvari Vi?
I otac me to često pitao ranije i uvek sam mu odgovarao na isti način pesnik oče. Ja sam pesnik.
Znate, ako igde na božanskoj kugli zemaljskoj ima velike poezije, onda je to ova napisana poslednjih vekova iz ruku srpskih pesnika, a tako veliko nasleđe postavlja i veliku odgovornost pred onog ko se osmeli da bude pesnik srpski. Narod u kojem sam rođen i podneblje gde živim baštini vekove života i stvaranja. To nosi odgovornost i traži punu posvećenost.
Muzika sastava EYOT, sa kojim imam pre svega ogromnu čast da sarađujem, evo već deceniju i duže, ponikla je u Nišu, a ugledala je i svetlost svetskih metropola. Neskromno je da se pohvalim, ali ja sam prvi koji je izneo koncertni klavir Stenvej na jednu srpsku planinu. Za njihov Koncert za prirodu.
Društvo uglednih stvaralaca dovelo je u Niš literarno zaveštanje glavnog lika romana Vinograd Mehmed-bega. Trebalo bi u nastupajućim mesecima da otpočnemo važan posao. Cilj je da vratimo ugled profesionalnosti i staramo se o nasleđu koje nastaje tu pred nama. Držati datu reč.
Na čemu konkretno Vi radite vezano za svoj osnovni poziv?
Ako Bog da, moje molitve trenutno su usmerene na objavljivanje rukopisa Izvor, nad kojim bdim više godina. Trebalo bi da oslobodim kreativnost za novi rukopis. Moju pesničku nit bez samovažnosti ispreda poetsko nasleđe od Svetog Save, Vladike Rada preko Mitropolita Amfilohija do Vaska Pope, Momčila Nastasijevića i drugih.
Želeo sam da predstavim, u ne sonetnom vencu, simbolično, put Svetosavlja, na svojevrsnom saboru srpskih pesnika koje sam citirao pišući svoje delo. Ponekad oštro, ali ipak očinski, poručuju svetitelji i velikani i treba ih čuti i promisliti.
Uvek je promisao vodilja. Ispredajući svoje niske slova, bez znakova interpunkcije, vezivao sam reči nitima za nebo i pravoslavlje. Uživajući u slobodi kakvu ono daje čoveku koji veruje, zapisao sam svoju nemuštu molitvu.
Da li će moja pesnička slika čitaocu biti lepa i prijemčiva pokazaće samo vreme. Uglavnom oni su u ovom trenutku malobrojni jer još uvek nisam oslobodio delo da izađe u širu javnost, a sa Božijom pomoći na zdravlje i spasenje i moj skromni doprinos srpskom jeziku, doživeću i to.
Kako su poezija i pesništvo ušli u Vaš život?
Poezija je ušla sa prvim bukvarom i ubrzo zatim sa srpskim junačkim pesmama i svime što je zapisao Vuk Stefanović Karadžić dok još nisam krenuo u školu.
Rano sam naučio i da čitam i pišem na oba srpska pisma. Drugarima sam još pre škole čitao Pinokija sa televizora. A ta jasna potreba da zapisujem reči došla je sa muzikom i prvim tonovima na gitari i iz usne harmonike, sa kojima sam se sreo u najranijem detinjstvu. Kako bih mogao i da zapevam uz to muziciranje trebalo je tad zapisati reči.
Jasno pamtim događaj iz drugog razreda osnovne škole, kada se dogodio pravi susret sa dvojicom pesnika. Jedan od njih je danas moj uvaženi kolega iz Društva gde imam čast da budem predsednik. Pitaju razred tada – ko ovde piše, ja naravno prvi podignem ruku i kažem: „Ja pišem“.
O čemu ste maštali kao dete?
Prvo čega se setim jeste nebo, oduvek su me privlačile visine i vrhovi. Maštao sam o tome kako letim, kako sam pilot ili kosmonaut. Rezao sam jedan veliki karton i pravio od toga krila moje letelice.
Međutim, zanimljivo je svedočanstvo moje majke kad sam se, sa još nepunih godinu dana, uzpentrao merdevinama prislonjenim uz jelu, koja je i danas u našem dvorištu. Kaže majka da sam tako stojeći na merdevinama prebirao po semenju jelke koje je opalo po terasi prvog sprata, dok je ona još prostirala moje pelene.
Maštao sam i o dubinama i moru i okeanima, a pronalazio sam ih najlakše u svetovima koje donose knjige. Čini mi se oduvek zamišljam ličnu, lepo složenu, ogromnu biblioteku. Jednom prilikom otac je bio izuzetno ljut kada sam presekao stare hrastove daske. Jedino me je iskupilo kod njega, što su bile po meri za moju policu u biblioteci, jer i sam ima ogroman broj knjiga. Zajedno godinama dopunjujemo zbirke.
U školi se učiteljica ljutila što sam pored toliko Vukovih poslovica citirao tibetsku.
Ipak, na kraju četvrtog razreda kad smo se rastajali, stavila je baš tibetsku, krupno napisanu, moju poslovicu na zid učionice:
Um pobeđuje silu, kažnjava pohlepu i nagrađuje dobrotu.
Da li se osnivanjem biblioteke Društvo uglednih stvaralaca, Društvo književnika Niša obavezalo da svoj stvaralački doprinos usmeri ka prepoznavanju i zaštiti srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa u ovoj oblasti?
Društvo baštini tradiciju dužu od pola veka. Osnovano je 1952. godine, ali se oslanja i na još dalji period. Temeljno na 1888. godinu, kad je oformljena literarna družina Njegoš u Nišu. A na nešto bliži period 1900. godine, kad je pokrenut književni časopis Gradina, koji se i danas štampa u Nišu. Prvi predsednik Društva bio je Velimir Živojinović Masuka.
Oduvek su članovi Društva samo oni književni stvaraoci koji su rođeni ili su živeli u Nišu. Masuka je bio upravnik niškog Narodnog pozorišta na primer. Shodno tome, još od prvih zabeleženih književnih okupljanja, kao esnafska organizacija, zasigurno imamo svoj uticaj i prvenstveno čuvamo ugled profesije.
Time dajem odgovor na pitanje o Društvu i preuzimanju obaveze da se stara o nematerijalnom kulturnom nasleđu. Kao svojevrsni hroničar, ugled u javnosti, stoji kao važan most između onoga što nazivamo lik i delo jednog stvaraoca. A zapravo kakav je ko stvaralac u mnogome govori njegova zaostavština. Tamo leži ta prava težina dela. U skorijoj budućnosti ćemo još čvršće utrti put ka institucionalnom staranju o legatu velikih umetnika koji su bili naši savremenici i sugrađani.
Danas brojimo oko 50 članova i više stotina književnih nagrada i hiljade odštampanih knjiga. Dodeljujemo zvaničnu gradsku književnu nagradu Slaviša Nikolin Živković za najbolji književni rukopis neobjavljene knjige, napisan na srpskom jeziku.
Članovi Društva učestvuju u žirijima gradskih književnih nagrada i deo su programskog saveta Književne kolonije Sićevo i njen utemeljivač. Ove godine nije bilo medija koji nije preneo pismo učesnika ove kolonije, o mestu kulture u savremenom srpskom društvu. Ostaće zabeleženo da je tokom trajanja jubilarne Kolonije otkrivena i spomen tabla posvećena čuvenom srpskom pesniku Slobodanu Stojadinoviću Čudeu, na osnovnoj školi gde je bio đak.
Društvo štampa do tri književna dela godišnje, a prošle godine možemo da se pohvalimo knjigom kratke proze Marfijevo došaptavanje Dragana J. Ristića, člana našeg Društva.
Postoji li nešto po čemu se na prvi pogled razlikuje kvalitetna priča od pokušaja?
Na kraju uvek bude po onome da vreme jedino izriče pravdu i sve stvari postavlja na svoje mesto. Nazovimo ga trajanje. Koliko ste posvetili svog vremena da steknete utisak za taj prvi pogled i koliko traje vaša zadubljenost nad delom.
Kao korenje koje se ne vidi odmah, ali kad zastaneš pod hrast ti osetiš hlad. Tajna formula dakle ne postoji ili makar nije samo jedna jer svačije stvaralaštvo se u osnovi oslanja na ono ranije. A sva dela imaju ključ u Svetom pismu. Možda baš iz te činjenice potiče ono šta možemo da nazovemo sabornost i kad govorimo o stvaraocima i stvaralaštu. O vrednostima.
To, kakve pobuđuje nakon prvog utiska, ako ste dovoljno kadri da valjano pročitate, prepoznate kazuje gotovo sve. Međutim, ocenjivanje je nimalo zavidan zadatak i utoliko zadovoljstvo bude veće i od strane urednika i stvaralaca kad se oboži i sve posloži da se obnarodi veliko delo.
Imali smo i sreće i božiju naklonost prilikom objavljivanja knjige Vinograd Mehmed-bega, Ognjena Avlijaša, srpskog pisca iz Bosne i Hercegovine.
Šta biste poručili mladim stvaraocima?
Čitaj, a ako odlučiš da govoriš, neka tvoje reči budu vrednije od tvog ćutanja.
Šta bi bila poruka stvaraocima uopšte?
Stvarajte.
Može li mali citat za kraj?
Zagrlio sam čokot vinograda
da grožđe za noć do vina sazri
Početak rukopisa Izvor za kraj razgovora kad pre svega od srca čestitam Božić i Novu 2022. godinu svim našim čitaocima i članovima Društva književnika i književnih prevodilaca Niša. Mir Božji, Hristos se rodi.
Autor: Miodrag Miljković
Fotografije: Dušan Mitić Car, Vanja Keser i Vladan Pajić
